Преплитање догађаја из опште и националне историје кроз животну причу Христифора Црниловића, члана гласовите скупине назване ђачки батаљон или краће „1300 каплара“.

Као да није довољно бити део нечега што су и савременици и потоњи бележници и тумачи историје именовали јединственим феноменом у свеукупној људског повести, животни пут Христифора Црниловића морао је још додатно да закривуда како би онај који је њиме ходио, заиста могао да каже:“Имао сам необичну судбину“.
Личне приповести попут ове која следи, обично садрже окамењену сентенцу „јунак наше приче“... Иако би називање Христифора Црниловића јунаком имало дебело утемељење и у литерано – стилском и у дословном значењу, нећемо то учинити јер је он био много више од јунака. Јер, био је јунак, али и сликар, полиглота, интелектуалац, професор, истраживач српске традиционалне културе, колекционар и задужбинар те члан надреалне бојне формације назване „1300 каплара“.
Рођен је у Власотинцу 1886. године, а како скромна средина нетом ослобођена турске власти није могла да одговори на духовне потребе надареног младића, одлази прво у Београд да би се 1903. године запутио у Минхен где је школу сликања водио познати сликар и учитељ словеначког порекла, Антон Ажбе. У школи су полазници узимали часове спремајући се за полагање пријемног испита на престижној Академији сликарске уметности. Осим нашег Власотинчанина по знање код професора Ажбеа, дошао је и младић скромних уметничких могућности, родом из малог места Браунау у Горњој Аустрији. На жалост по човечанство, код сликарског талента престајала је свака скромност која се може довести у везу са њим. У долазећим годинама и ужасним догађајима којима ће оне бити испуњене, његово име звучаће као клетва – Адолф Хитлер.
Очигледно надарени(ји) Србин брзо је привукао пажњу Аустријанца па је дошло до зближавања. Професор сликарства Карл фон Мара оставио је писано сведочанство о Хитлеровом интересовању за колегино мишљење које је ишло дотле да је понекад тражио и савете. Ипак, пријемни испит био је вододелница на којој ће се разићи путеви двојице будућих каплара. Овај „наш“ биће високо (о)цењен и као такав примљен на Академију, а онај аустријски или прецизније аустро – угарски неће успети да савлада препреку па ће потражити срећу на другом месту. Притом, имаће прилично неуобичајен доживљај среће.
Први светски рат осим што им је обојици донео чинове каплара донео им је им је језиво искуство који се потпуно супротно одразило на њихове личности. По завршетку рата један ће се посветити неуморном путовању по јужним деловима српског етноса трагајући за народним рукотворинама док ће други, прво на слободи, а потом и у затвору, ковати мрачне планове и развијати најстрашније идеје које и данас, деценијама касније, изазивају најмучније асоцијације. Резултат рада овог првог биће сакупљање огромне збирке најразличитијих предмета и ношњи те 1600 фотографија које чувају сећање на нашег човека са краја 19. и почетка 20. века док ће други човечанство „задужити“ новим, још крвавијим светским сукобом, холокаустом, концентрационим логорима, рушевинама, прогонствима и сл.
Христифор Црниловић је свој рад обављао самостално, сопственим средствима, а несебичну помоћ, аматерску али драгоцену, пружали су му његови ученици којима је, у једној школи у Скопљу, преносио вештину живописања.
Почетком сваког школског распуста од скромне наставничке плате куповао би коња и кренуо у путовање Македонијом и јужном Србијом. Педантне белешке које је водио током путовања данас се чувају у музеју „Манакова кућа“ у Београду и броје чак 21.500 страница. Остатак плате трошио је на куповину народних ношњи, накита, керамике, посуђа, разног алата, оружја и свега онога што представља огледало и сведочанство о свакодневном животу српског обичног човека тог доба.
Све што је сакупио оставио је на поклон свом отачаству, а дом његове збирке данас је поменута Манакова кућа која се налази у Београду, тачније у улици Гаврила Принципа број 5. Управо тамо је начињен добро познати кадар видљив свима који се затекну поред телевизијског пријемника на којем је програм Радио телевизије Србије, тачније онај неомиљени део кад се емитују рекламе. На најавној шпици реклама види се део народног блага који је скупио марљиви каплар.


На жалост, живот испуњен личним трагедијама (брат Александар умро током повлачења кроз Албанију, а брат Урош погинуо у Априлском рату 1941. године ) био је испуњен и недаћама на економском и друштвеном плану. Наиме, са успостављањем нове комунистичке власти дошло је и ново време које није марило за старе ратнике. Умро је 1963. године, намучен и заборављен, гладан и разочаран. Према последњој жељи израженој у једном писмо упућеној сестри Зори, сахрањен је у Власотинцу. Пред смрт је писао:“ А ти, немој да ме заборавиш! Сахрани ме у Власотинцу! Ту, све некако мислим, уз вашу (имао је још једну сестру, прим. аутора) бригу, барем ме неће прекопати“.

Уз сазање да „наш“ каплар има везе са овим, можда рекламе почнемо другачије да гледамо.

Марко Пиштало, професор историје